IZVOR – Borba – broj 180 – strana 5 – 03 jul 1965 godine //
Oskar Davičo
Poplava 65.
I.
OPŠTI PLAN
Viđeni iz helikoptera, koji lebdi nad urednim vinogradima, pritke prislonjene uz čokote, bacaju brežuljku niz rame senke nalik na smeđe vitice. Ali što se više podižemo, bolje razlikujemo njivice inokosaca od gromadnih tabli s bezostajom i riđoklasom talijankom. Malo dalje, oči su već isključivo poslužene prostorima pod hibridom. Ni to ne traje dugo: štale i obori pod nama, pripadali su poljoprivrednom dobru. Još uvek stoje, a ne postoje više: podzemna voda ih nagriza spolja i iznutra. No tamo gde depresija terena prestaje, usevi su dobro šikljali iz crnice; ni traga povodnju; pa ipak na zadružnim njivama tamo, posejano je od svega pomalo; iza parcele s lukom, eno sačme, pa sirka eno, i atol; tršnjaka svud okolo podbarnog kratera; ali u susret nam već trče leje s lukom i paradajzom, spanaćem i paprikom.
Ni u Apevejki znači, monokultura se svuda ne priznaje. Daleko od velikih serija i tu ponegde još uvek vampiriše, onaj naš himnički „živi, živi duh dedova” tj. duh autarhijskog mentaliteta, što goni na zaostajanje, osećajući se subjektivno bezbedno valjda, samo kad je pod prinudnim ravnanjem s nerentabilnošću, još uvek hipnotisan poslovničnim use-tom i svojim kljusetom, još neprilagođen nužnostima što isključuju i pomisao, da svako sebi treba da obezbeđuje sve, u stilu tog baštovanluka pod nama: ovde ćemo kelerabice i duvana — bagoša, onda putersalate i repice, tu malkice pasulja, tamo boranijice — šokanijice, tek za dušu!
Lebdeti — ni to, dakle, nije uvek tako prijatno. Gledaću samo… Uprkos ranopodnevnij žezi, zaglušnom brujanju rotora, što je maločas dvatriput trokirnuo, i uprkos činjenici da je u kabini toplije negoli što je vani toplo, šare, boje i oblici radom razbacani po ujednačenoj potki livada i njiva stvaraju emociju lagodnosti. To osećanje podstiče utisak slobode, ako ne i ćudljivosti s kojom se viđeno stapa u celinu srećno uspostavljenih odnosa između tonskih prelivanja šapata, neočekivanih kolorističkih vriskova i nepredvidljivih nepravilnosti, van domaćinski gledane folklorne i druge geometrije. Samo od sebe, pod impulsom tog nesklada u skladu, javlja se pitanje o mogućnosti postojanja među zavisnosti između onog što zovemo lepotom i formula i cifri koje regulišu plodoredi, međuzavisnosti između preciznih saznanja o pedološki optimalnim zakonima, i ukusu, što se otima svakom definisanju.
Odjednom se ispod otkriva do u beskraj prostrto sivosmeđe vojničko ćebe. To je Dunav. Iskrsnuo je naglo kao udar koji iznenađuje, ali ne boli: i ti beskrajni prostori pod vodom svojevrsna su lepota po sebi. Ne i za nas koji gledamo s tugom mesto gde je matica probila nasip. Kroz taj prosek širok tridesetak metara u napuštenoj zečjoj brani, struja još uvek prodire živo grgoleći. Čep koji je zauzdao vode novim redutama od majušnih vrećica iznosi 3 do 4 kilometra u poluprečniku. Ivicom poplavljenog terena uzdižu se kote druge linije, što će tu svakako odeleti daljem porastu rečine, sada se još uvek radi, utvrđuje i goji brana. Ljudi u gaćicama mašu nam bez izraza: lica su im mutna, crte isprane znojem i daljinom. Nešto dalje od njih, sad je centar jezera, džbunje vrba nadleću dve čaplje. Mašu sito krilima što se čine rashodovana i preterano meka. Levo se zagnjurio komoran i izišao ubrzo s mlađim šarančićem u kljunu.
Delom nasipa napuštenog i prepuštenog sudbini, hoda vrlo ozbiljno i zamišljeno, tankonoga roda. Nedaleko jato vivaka je preleteo, posle njih su prhnula dva tri bekasina, zatim je čitava uplašena grupa duplona, izlepršala odnekud. Ne iz napuštene kuće koju prepoznajem. Upravna je to zgrada ribnjaka. Između njega i korita Dunava postojao je nekad sistem ustava i kanala. Sve je osvojila sad ova voda što ostavlja utisak da je sanjiva. Šaranski mlađ koji se, odvučen strujom sručio u virove, postaće plen štuka. Stari matičnjaci samo, vratiće se jednom u ribnjak gde su ih hranili: uslovni refleksi, da, ali ovogodišnjake treba otpisati. Neću da razmišljam o šteti, gledaću samo.
Padaju mi već duže vreme u oči neke krstače, valjda nad grobovima novog tipa; ti beli krstovi bez sjaja pobodeni su s neobičnom ravnomernošću u sivosmeđu vodenu tkaninu. Naša letilica drži se njihove linije kao sopstvenog kursa. Ali kad se spuštamo niže, dovoljno nisko, razlikovaćemo crvenkaste elektroporculanske diskove na horizontalnim nosačima i jasno videti da je zabludno bilo pomišljati na krajputaše i grobove. Na pedesetak metara jedan od drugog to su se pojavljivali i nestajali serijski liveni betonski stubovi. Bili su postavljani duž asfaltne trake puta. On se ne vidi, on više ne postoji. Dakle, ni put uvek ne vodi. Ima ih i koji ne vode nikamo. Nikamo se tu zove Bačka Palanka.
A prolazio sam ovuda. Čini mi se da prepoznajem taj udaljeni rasadnik topola. Malo dalje se nalazilo krompirište. Ne vidi se. Voda! Ali iza krompirišta, bila je velika parcela heljde a iza nje se dizao pravougaonik hmelja. Eno ga! kliknuo sam skoro. Lišće mu drhtulji, do usta u vodi, a nigde ni daška. Vitke vrežaste stabljice, propele se na prste, obmotale molećiva telašca uzalud oko žica.
Odozgo, ta se molbenost ne vidi; a koja bi? Svi se pokreti slivaju samo u ćilim, zelen ili ne, ali uvek plosnat iako uvek ne mora da izgleda kao da je sav od jednog jedinog velikog lista lokvanja.
I kućerci koje nadlećemo — propali su besmisleno. Krovovi im klize iz sebe, suljaju se polako niz sopstvenu ukošenost, bočni zidovi — držači su popustili. Bešumno, jedan se od njih ruši, za njim i cela kuća. Ona tone drukčije od broda.
Nabijenice se iskrive malo i brzo odmah nestanu; istope se kao kockice šećera. Neko vreme malo mulja ostane da naglašenije uzmuti plohu matice stigle već da zagospodari svom širinom i tog drugog čepa. Crepovi ove kuće blagovremeno su bili skinuti s krovnih lestvica. Ali sad kad se zgrada istopila pred našim očima, krovna konstrukcija, nalik na prazan ptičiji stadion, neko je vreme izgledalo da lebdi naslonjena ninašta. Neko vreme? Magnovanje jedno. Već letvice teku niz struju, zapliće se u granje ive potopljene do polovine krošnje.
Nekoliko fabričkih dimnjaka, zatim crkveni toranj spolja bez otvora. Prvi put pomišljam da je on zatvoren, epigonski paralelan s prividom nebeskog svoda, koje nebo, svod i nije u stvari, ali da je, i pogrešno shvaćen, jadan i premalen, upoređen s prirodom koju oponaša. Međutim, iz dimnjaka maločas ugledane ciglane, kulja još dim; cigle se peku. Peći će ih ljudi i još vruće tovariti i odnositi kamionima sve dok — ne bude li druge — i peć ne zarobe i ne zdrobe talasi. Poplavljene su već one velike stambene zgrade, celo malo naselje. Na jednoj od tih zgrada sve do sivog, salonitskog krova utonulog u vodu, nešto se hitro pomerilo, poskočilo, stalo da juri. Pacov? Dovoljno blizo, već znam, da je to zaboravljena, izbezumljena od straha, luda od gladi, sad možda nadom obradovana mačka da će je ruka koja je nadleće, spasti iz talasa što je okružuju, rastu, i nadolaze sa svih strana.
Ptice bi se uplašeno digle iz vrbaka čujući nas; crnobela mačka je zastala, uprkos stravičnoj buci motora. — Zastala je, digla glavu, otvorila njuškicu, učinilo se da je zevnula. Ne. Mora da je mijauknula. Uradila je to umiljati i meko, mada je pokazala oštre očnjake. Nije se čulo ništa od beslovesne larme motora, ali taj njen nečujni poziv u pomoć podsetio sve nas na MGM lava sa špice iz vremena nemog filma. Smrt se trenutno javlja u toj tehnički prevaziđenoj odori, kad se moralo preglumljivati, da bi publika razlikovala strah od očajanja.
Gde smo? Vidim grad s ulicama oivičenim kućama do prozora u vodi. Čamci mile donedavnim korzom i baštama.
Ne mogu više da gledam. Hoću da znam.
II.
Kod dežurnog
Štabu su dodeljene kancelarijske prostorije na prvom spratu Odbora. Tek sviće. Pred zgradom dve pretis-vespe i jedan tomos. Sedeći na ulaznom stepeniku, jedan od tri kurira spava, dvojica drugih pričaju ljubavne jade. Dežurni diže polako glavu s prvog posleponoćnog izveštaja. Oči zapaljenih rubova mu se kreću sporije, pogled ne stiže da istovremeno s pokretom cele glave koju mi je okrenuo. Ali, nalakćen obema rukama, ne prestaje da govori:
— Samo recite, ja vas dobro čujem, zapisujem već. Sedamstodevedesetiosam i po. Razumem. Samo govorite, ja vas dobro čujem. Šta nije u redu kad vam Đerdap šalje gurače. Govorite, govorite samo. Nadam se, stići će večeras. Trajlerom. Gde je vaš bager? Zašto ne radi? Kako to da nemate cevi? Gde ste ih dali? Ne napuštajte bager! Do grla, do grla, ali branite ga. Ako vam Apatin ne vrati cevi, doturiću vam druge iz Beograda, ne brinite. Sekretare!
Javlja se vojnik i staje mirno pred civilom koji nema vremena za rituale: „Šta je s beogradskim cevima?”
— Stižu! Mislite na bager? Dežurni, neobradovan kaže: — Nek produže! S mesta. — Razumem!
I sekretar zna gde su to potrebne cevi. Ali dežurni nastavlja da govori u drugu slušalicu. Još je uvek nalakćen obema rukama, a svaku je od dveju slušalica pritisnuo na jedno uho. Laktom leve ruke pomera polugu kojom dobija veze: civilne ili vojne.
— Je li tamo Bač? Zašto se niko ne javlja iz Bača?
Ne spušta slušalicu. — Niko se ne javlja. Spavaju. Sve je tamo, znači u redu.
Odguruje polugu: Alo, Mladenovo…
Velika glava nabijena umorom okreće se polako, otežala od nesanice:
— Stoletne vode, kažete? Ne znam šta to znači. Užasnih je poplava bilo i pre pet godina. I pre dve. Ona iz 1926. bila je katastrofalnija po posledicama od ove, mada su vode uglavnom bile samo 740 iznad normale. Sad dolaze do 782. I više. Šta je uzrok ovom? Pre svega, tri meseca su iz dana lile kiše duž celog sliva od Regensburga na ovamo; na njih se nadovezalo topljenje glečera u Švajcarskoj, Austriji. A onda Dunavu nigde nije korito već duže vremena solidno bagerisano, oplićao je. Sem toga obale su mu utvrđivane mestimično samo. Tamo gde su kejirane, ne dolazi do izliva, ali gde nisu — izlivi su dvostruko veći; manje više svud su načinjeni kanali koji apsorbuju jedan deo podzemnih voda i sateruju u reku, jednom reči… Alo!
Zazvonilo je:
— Šta? Novih pet tisuća hektara? Dobro. A kako stoji s drugom linijom? Na koliko ste je kotirali? Nije li premalo? Dignite je na 823. Javite se kasnije. Čekajte! Je li helikopter kod vas? Nije. Potražite ga. Jeste li pomišljali na treću liniju? Gde ćete je podići? Na koti… Da? Javite mi se s detaljima za deset minuta.
Ne spušta slušalicu, aktivira drugu:
— Imate li vodostanje na celoj dužini s prognozama za sutra? Pošaljite čim pre.
Okreće se sporo meni, ali pogled mu se još usporenije vuče za pokretom glave:
— Sve u svemu 500.000 ljudi je mobilisano. Subotica je poslala 10.000, uglavnom iz predvojničke. Vrbas — 20.000. Svih 49 opština APV šalju dobrovoljce. Rad počinje u 3 izjutra, nekad kad zaskripi, nema smene, radi se po dva, tri dana, prema potrebi… Čuli ste za prodor kod Begeča? Jeste, ugrožen je Gložan, Futog. Novom Sadu takođe preti opasnost. Front se proteže od Bogojeva do Kamenice. To je samo ovde. Ali front postoji i kod Osijeka, u Baranji, Slavoniji, kod Vukovara, u Sremu. Zrenjanin je isto u opasnosti.
U sutrašnjem broju:
NA NASIPU
IZVOR – Borba – broj 180 – strana 5 – 03 jul 1965 godine
Ovaj članak se nalazi na pod domenu Arhiva novina, dok je osnovni sajt Album za marke.
Napomena; članak je u osnovi napisan na ćirilici (ovde sam ga prebacio na latinicu radi boljeg indeksiranja na pretraživaču),
