IZVOR – Glas komune – broj 557 – strana 7 – 28 jul 1984 godine //
ZABELEŽENO PRILIKOM POSETE »JELNOVIM« RIBARIMA
Čovek, vreme i tradicija
■ IZGLEDA DA SU VREMENA KADA SU RIBA, RIBOLOV I RIBARI BILI SINONIM OVOG GRADA, NEMINOVNO PROHUJALA, PA PRIVREDNI RIBOLOV NA DUNAVU POLAKO I DOSTOJANSTVENO »ODRAĐUJE« POSLEDNJE DANE.
Priča o apatinskim ribarima bi mogla biti i priča o vremenu i tradiciji, ili priča o tome kako vreme i ljudi polako ali sigurno uništavaju tradiciju. Dodamo li tome inserte priče o apatinskim lađarima, kraj će, zasigurno, biti prilično neveseo. Jer, privredni ribolov na Dunavu, lađari i lađe, su odvajkada bili glavna obeležja palanke na levoj obali Dunava.
Kada smo pre izvesnog vremena sa preostalih 7 apatinskih ribara krenuli da vidimo kako oni obavljaju svakodnevni posao hteli smo da se uverimo šta je od tih vremena još preostalo. Na žalost videli smo malo. Nekoliko starih čamaca, poneku, već davno zaboravljenu lađu za prevoz ribe, entuzijazam i ljubav ribara za svoj težak i, verujte, ne baš romantičan posao malo ribe — i ništa više.
Prateći česte rasprave o položaju i budućnosti privrednog ribolova, uvek (bez izuzetka) smo slušali da ovu delatnost nikako ne treba ugasiti. Kako je dalje organizovati i šta uraditi da je ne nestane — izgleda još uvek nije jasno. Ne uradili se nešto i to što pre, vreme će uraditi svoje. Neminovno.
KAD VODA UZAVRI
Danas, kako bi rekla pesma »Dunavom plovi i ribu lovi« 7 ribara. Ivan Mišković — poslovođa ribara poznaje veliku reku »u dušu«. Nije ni čudo posle 30 godina druženja i ljubavi. Odmah za njim po stažu dolaze Josip Balog koji ribari 22 i Martin Milošević koji je u ribarskoj knjižici nanizao 21 leto. S njim su Petar Probst koji ribari 18, Josip Đurđević sa 14 i Marko Njergeš i Stevan Mošković sa po 13 godina ribarskog staža. Kako je bilo nekada, u onim, kako se obično kaže »dobrim starim vremenima«. Odgovor ne iznenađuje — slika o prošlosti je uvek lepša od one o vremenu sadašnjem. Bilo je bolje, mnogo bolje, kažu…
— Pre dvadesetak godina, čini mi se 1966. godine, kod Laktaša smo sa ciglo pola sata »digli« hiljadu kilograma soma. To je trebalo videti. Voda je prosto uzavrela. Bio je to kao ogroman kotao sa vrelom vodom. To su bila vremena — priča nam, bez sete, Josip Balog — ribar iz naselja Roma.
Dobrih dana je bilo i prošle godine, rekli su nam ribari. Lovili smo ponekad i 2 — 3 hiljade kilograma ribe dnevno. Ribe je manje nego pre, ali je još uvek ima.
Pored smanjenja ribljeg fonda, ribari se u obavljanju svog posla sreću sa još mnogo, mnogo problema. Jedan od značajnijih su ribokradice.
— Svake godine nam ukradu više od 100 vrški i 15 do 20 samolovki. Naravno i svu ribu koju nađu u njima — kaže poslovođa Ivan Mošković, dodajući da ribari ponekad »prošire delatnost«. Naime, neretko divlje patke umesto ribe ulete u vrške.
RIBARSTVO NE TREBA UNIŠTITI
U jednom su svi ribari složni. Bila bi velika šteta dozvoliti da se privredni ribolov ugasi. No, mladih ribara nema niko se ne školuje za ovaj posao. O tome najbolje svedoči radni staž sadašnjih ribara. Najmlađi je došao pre punih 13 godina.
Tako prolaze dani apatinskih ribara, koji sada rade u okviru »Jelenovog« OOUR-a »Apatin«. Neosporno je samo da privredni ribolov sve brže uzmiče pred najezdom sportskih ribolovaca (i onih koji to nisu) koji masovno »okupiraju« veliku, mada prva reč pomalo ironično zvuči »plavu magistralu«. Vreme, izgleda, neminovno ruši tradicije, a čovek, ako ničim, ono neangažovanjem mu u tome obilato pomaže.
tekst ispod slike: BOGAT ULOV: Apatinski ribari nakon povratka sa ribarenja
Đorđe Vukmirović
IZVOR – Glas komune – broj 557 – strana 7 – 28 jul 1984 godine
Ovaj članak se nalazi na pod domenu Arhiva novina, dok je osnovni sajt Album za marke.
