IZVOR – Glas komune – broj 632 – strana 6 – 15 avgust 1987 godine //
Naši reporteri beleže
JEDNO AVGUSTOVSKO POPODNE KOD KAMPERA NA GALEBOVOM OSTRVU
NEVREME BOLJE OD GRADSKE BUKE
I najstariji žitelji Apatina ne pamte da je tako visok vodostaj Dunava ostao celog leta. Krajem jula nivo reke se bio nešto spustio pa ja na njene obale pohrlio veliki broj kampera. Među onima koji već godinama imaju »svoje« mesto na obalama i adama počeli su se pojavljivati novi. Ne znamo da li i oni nisu mogli odoleti raskošnoj prirodi ovog dela priobalja Dunava ili novčane poteškoće da odu na more.
Ovih avgustovskih dana koji su više ličili na one pozne jesenje čamcem smo se uputili nizvodno od Apatina da posetimo kamperska mesta koja su ranijih godina u ovo doba vrveli od ljubitelja prirode i pecaroša. Bio je radni dan i prvi popodnevni sati. Na Malom i Velikom limanu samo nekoliko pecaroša iako su to mesta gde se vade kapitalni primerci somova.
Kada smo se spustili četiri-pet kilometara sreli smo se sa dvojicom pecaroša koji su plovili prema Apatinu. Odmahivanje glavom i gestikulacija jasno nam je stavljeno do znanja da se vraćaju bez ulova. Na levoj strani reke usidren žuti čamac sa kabinom i samo jedan pecaroš na njemu. Nismo mu se hteli približavati, znali smo da je to »Sanjika« Kelč, poznati pecaroš kapitalnih primeraka soma. Ovoga puta, pored njega nije bila supruga Bosa u ženskoj konkurenciji opštinski rekorder u ulovu krupne ribe.
Dunav postaje sve širi, ne vidimo obalu jer je reka oivičena vrbama čije su se krošnje u njoj kupale. Dvogled smo usmerili prema ostrvu koje je pred nama i na njemu vidimo oznaku plovnog puta 1393 a unaokolo desetak raznobojnih šatora. Oblaci se navlače. Smračilo se iako je tek nešto više od 15 časova. Zbog visoke vode izgledalo nam je da šatori plutaju na vodi. Žitelji ovog platnenog naselja rado primaju putnike namernike a čim smo pristali dočekala su nas razdragana lica dece. Iz kotlića tek postavljenog na stolu širio se miris paprikaša. Za dugačkim stolom napravljenim ovde ručale su porodice Kovčević, Horti i Počuča a iz istog »kazana« jeli su njihove komšije Mišika Kelč i dvojica njegovih prijatelja. I nama su odmah servirali pileći paprikaš spremljen na riblji način.
— Nikada više vode a manje ribe — setno konstatuje Dragan Počuča. Ovde smo desetak dana, ostaćemo još jednu nedelju, valjda će biti obrnuto: više ribe a manje vode.
Počela je kiša da rominja. Niko se ne uzbuđuje, niti to komentariše, valjda su za vreme boravka ovde navikli na nagle promene vremena. Odrastali su posle ručka ćaskajući uz pivo ili špricere, ali nije bilo vedrine već kao da se na njihovim licima navukli pramičci oblaka. Kišica je ubrzo prestala, povremeno bi sunce osvetlilo kamp. Istovremeno bi i lica kampera živnula. Ove promene nisu bile vidljive kod dece. Ona su trčkarala po kampu a njihovi razdragani glasovi i cika čuli su se verovatno na obe obale Dunava.
Mišika Kelč, najstariji kamper na ovom ostrvu, takođe je bio raspoložen:
— Ja sam u penziju otišao zbog astme. Evo tri godine kako celo leto provodim ovde još nisam imao napade. Ovaj vazduh me je izlečio. Meni je ovde uvek lepo, mada ne pamtim ovako dugačak period velike vode u avgustu — kaže on.
Ostavljamo muški deo kampera koji je pripremao pribor za odlazak na pecanje i žene koje su prale suđe. Otisnuli smo se nizvodno nekoliko stotina metara i ponovo pristali uz obalu ostrva. Tu je bilo još jedno platneno naselje.
— Upravo završavamo postavljanje šatora. Bili smo sa druge strane nedelju dana ali nas je visoka voda oterala — kaže nam Stevo Balać.
Pored njegovog šatora su podignute još tri platnene kućice a uz obalu vezana jahta Mice i Stipe Pekanovića iz Sombora. U lepoj i udobnoj jahti upravo je bilo vreme za kafu koju su sa njima pijuckali i njihovi prijatelji iz Sombora. Jedna devojčica je pecala kedere i na zadovoljstvo odraslih upecala nekoliko komada pa će Stipo i njegovi prijatelji imati mamce.
Već je predvečerje. Vraćamo se u Apatin dokle nam treba prevaliti vodom oko devet kilometara ili nešto više od sta vremena plovidbe. Na dva-tri kilometra od Apatina, ovoga puta blizu desne obale Dunava, ponovo vidimo usidren žuti čamac i Sanjiku Kelča. Ulovio je našu radoznalost, ali bez vidnog zadovoljstva pokazao nam je jednog soma. Po našoj proceni mogao je biti težak tri do četiri kilograma. Znali smo — to je za njega »sitniš«. Nedaleko od njega još jedan pecaroš se usidrio i zabacio pecaljke. Da li je došao da peca, ili da uči kako to »Sanjika« radi?
Mi smo takođe poneli pecaljke, ali nismo imali vremena da pecamo. Međutim, na ulazu u Apatin kod Ribarske centrale uz pomoć meredova izvukli smo na čamac jednog uginulog šarana koga je voda nosila. Po bledilu škrga znali smo da je poodavno uginuo. Kako i od čega? Na telu šarena nije bilo ozleda a mala je mogućnost da je stradao od zagađene vode, sada kada je ima ovoliko.
Uplovljavajući u Apatinsko pristanište dočekala nas je buka bagera za vađenje peska, lupa čekića iz brodogradilišta i sirene automobila koji su se vraćali sa izletišta.
Iako je visoka voda, loše vreme i riba ne »grize« sa zavišću smo se osvrtali nizvodno, tamo gde su kamperi.
Tekst i snimci: Ratomir Bajagić
Potpisi ispod fotografija:
- Prva slika (gore levo): Mišika Kelč: Ova priroda me je izlečila
- Druga slika (sredina levo): Ovde nema menija — svi u slast pojedu ono što se spremi u kotliću
- Treća slika (dole levo): Ko nam to dolazi? Deci na kampovanju raspoloženje ne može pokvariti loše vreme
- Četvrta slika (sredina desno): Voda ih preselila i zbližila: Porodice Balać iz Apatina i Pekanović iz Sombora
- Peta slika (dole desno, iznad propele): U iščekivanju »brka« kapitalca: Sanjika zna gde se somovima postavlja zaseda
- Šesta slika (dole desno, propela): Od čega je uginuo šaran: od elise, »grabuljanja«, zagađene vode, starosti….?
IZVOR – Glas komune – broj 632 – strana 6 – 15 avgust 1987 godine
Ovaj članak se nalazi na pod domenu Arhiva novina, dok je osnovni sajt Album za marke.
