IZVOR – Glas komune – broj 660 – strana 5 – 15 oktobar 1988 godine //
DA SE NE ZABORAVI:
I mi vrsnog slikara za Beograd imamo
● OBELEŽAVAJUĆI PETNAESTOGODIŠNJICU SAMOSVOJNOG SLIKARSKOG CIKLUSA NA TEMU ZAŠTITA ČOVEKOVE SREDINE, NAŠ SUGRAĐANIN MILORAD BLANUŠA — MICIN (U SEPTEMBRU MESECU) DOŽIVEO JE IZUZETAN USPEH I PRIZNANJE: OTVARANJE SAMOSTALNE IZLOŽBE U PROSTORIMA LIKOVNE GALERIJE »ZEČEVIĆ« U BEOGRADU.
● Dražeg priznanja za likovnog stvaraoca koji dolazi iz male sredine nije moglo ni biti, ali ni lepšeg poklona Beogradu koji ima izuzetnu likovnu publiku. To priznanje Blanuši, stasalom i neosporno velikom majstoru pastela, na indirektan način je i deo priznanja znamenitom krugu slikara opštine Apatin, kontinuitetu valjanog rada apatinske galerije »Meandar«, svima koji ih podržavaju i veruju u njih.
Nas dvadesetak apatinaca koji smo prisustvovali otvaranju izložbe (među nama i prvi čovek kulture naše opštine) bili smo više nego ushićeni. Pred i u galeriji oko dve stotine ljudi tiska se da dođe do slika. Među njima poznata imena našeg kulturnog i umetničkog stvaralaštva, poznati glumci, režiseri, urednici televizije i radija, novinari… I oni su ushićeni pred majstorstvom slikara pastela. Osluškujem: ni jedne ocene o osrednjosti, sve u hvali kvaliteta. Te noći, septembarske, u srcu Beograda, Blanuša je pružio osveženje likovnoj publici velegrada pomalo zamoreni večitim smenjivanjem velikih umetničkih događaja. To je učinio čisto i nenametljivo.
Otvarajući izložbu, književnik i slikar Momo Kapor, između ostalog, reče: »Dunav je poplavio zidove ove beogradske galerije, a zajedno sa njom i naša srca. Blanušini pasteli posetili su nas na nešto, što smo odavno zaboravili: na čednost i čistotu. Oni su poslednja odbrana velikih čistih voda koje nemilosrdno zagađuje moderno doba. Izvedeni u plemenitoj tehnici pastela, u kojoj je Blanuša pravi majstor — virtuoz, ovi izloženi komadi variraju samo nekoliko tema: vodu, ribe, ptice i biljke… Postupak kojim su stvoreni poseduju finoću starih kineskih majstora. Blanuša se, gotovo, izražava kaligrafski: na tamnim pozadinama dubokih voda iskre se biljke, svetlucaju ribe srebrnim krljuštima«.
Milorad Blanuša-Micin, umetnik koji je nebrojeni sumar sati svoga života ćutao i gledao u smenjivanje senki oblaka nad površinom reke, sluteće šta se ispod toga krije, kaže: »Okupiran sam opasnošću da uništimo ono što se neda ničim kasnije opraviti — čovekovu okolinu koji je prvi uslov za sve. Nastojim da umetnički dočaram mogućnosti da do kataklizme ne dođe. Jer, čovek je u mogućnosti de očuva prirodu, njenu ravnotežu i u to ne treba sumnjati. Ali, često i ne primetimo koliki smo despoti prema njoj, pa i na to treba podsećati. Moje slike na neki način opominju, upozoravaju, da ne kažem traže od ljudi da sačuvaju najpre sebe«.
»Najlepše i najbolje stvari dolaze iz provincije« citirao je Kapor reči Žaka Prevera na otvaranju Blanušine izložbe. Mi verujemo da ona nije ni prva ni poslednja izložba Blanušinih pastela, iako joj prethodi duga duhovna priprema, sporo izvođenje, pažljivo i mukotrpno i minuciozno stvaranje. Verujemo u Blanušu i njegov ogroman stvaralački naboj. Jer, kako u pregovorų kataloga naš najveći pastelista akademik Milivoj Nikolajević, tri dana pred smrt, napisa: »Mišo Blanuša koristi na svoj način ovu tehniku i time doprinosi njenom obogaćivanju u našim ali i opštim prilikama, on pastel usaglašava sa intimnim i spontanim doživljajem sveta vlastitih pobuda od kojih kreće u slikarsku avanturu osobe ne arome i dejstva. Želim da istaknem da su me njegovi pasteli uzbudili istančanim senzibilitetom i pečatom autentične ličnosti. Kao stariji slikar iskreno očekujem da u tome istraje, jer umetnost, posebno likovna, zahteva i u veku sunovratnih brzina veliko strpljenje«.
Doista, i svi mi koji poznajemo i koji se družimo sa Blanušom, očekujemo da nas još dosta puta obraduje novim slikama i novim izložbama, kao što i očekujemo dalju i svestraniju pomoć Apatinske pivare Apatin, tog divnog kolektiva svom još divnijem radniku. Jer, posedovati jednu Blanušinu sliku sa ribama znači imati akvarijum na zidu. Stoga ova izložba u Beogradu nije i ne može biti završetak umetničkog dela. Ili, kako Momo Kapor reče, do sada je slikao srebrne ribe, preostaje mu još da upeca jednu zlatnu kja će mu ispuniti sve želje.
IZVOR – Glas komune – broj 660 – strana 5 – 15 oktobar 1988 godine
Ovaj članak se nalazi na pod domenu Arhiva novina, dok je osnovni sajt Album za marke.
