IZVOR – Glas komune – broj 656 – strana 5 – 13 avgust 1988 godine //
POVODOM DESET GODINA OD SMRTI MIODRAGA BORISAVLJEVIĆA
Pripovedač, ratnik, novinar, privrednik
Miodrag Borisavljević, ratnik i privrednik, pripovedač i novinar, komunista i humanista, rođen je 11. 09. 1893. u Titovom Užicu, odakle mu je bila i majka. Njegov otac potiče iz Nove Varoši. Nakon školovanja u Loznici, pohađao je privatnu ekonomsku školu u Beogradu. Kao đak-vojnik učestvuje u prvom svetskom ratu. Kasnije će mnoge stranice svoje proze posvetiti golgoti i herojskom otporu svog naroda i vojske. Po dr Draganu Jeremiću on je »jedan od najznačajnijih pripovedača koji su nam ostavili žive i upečatljive slike iz prvog svetskog rata«.
Posle demobilizacije se zapošljava u Železničkoj ložionici u Beogradu, a što je za njegov život bilo od velikog značaja. Još kao mladić on se upoznao sa idejama oktobarske revolucije. Načelnik tajne policije nikako nije mogao da shvati kako su ratnika »uhvatili u svoje mreže garavci iz Ložionice«, kako je to pisac slikovito opisao u svojoj priči »Žena«. Tu se i upoznao sa svojom budućom suprugom Andom, koja mu je bila verni drug 60 godina.
U velikom štrajku železničara 1920, Borisavljević postaje član KPJ. Zbog stalnog pritiska agenata, prinuđen je da ode ne samo iz Ministarstva finansija gde se potom zaposlio, nego i iz Beograda. 1923. odlazi sa porodicom na državno poljoprivredno dobro »Belje«, gde ostaje skoro 10 godina. Tu su Borisavljevići zavoleli Dunav i njegove ritske šume, i ostaće im zauvek verni.
Od 1933–1935 Borisavljevići žive u Banja Luci gde je Miodrag bio novinar i urednik »Vrbaskih novina«. Branko Ćopić je jednom u intervjuu »Politici« izjavio da je prvu kritiku o njemu kao književnom poletarcu napisao u tom listu upravo Borisavljević.
Njegov napredan i angažovan stav nije se svideo moćnicima pa su iskoristili prvu priliku da ga se otarase.
I u partizanima Borisavljević se bavio novinarstvom, a posle oslobođenja u Loznici je uređivao »Slobodni Jadar«, a u Šapcu »Glas Podrinja«.
Ipak, on nikako nije mogao bez svoje velike ljubavi — ritskih šuma kraj Dunava jer one, »čuvaju u sebi nešto od one iskonske divlje lepote za kojom oduvek teži ljudska duša«. Iako mu je ponuđeno da radi u velikom gradu, Borisavljević je od 1945. do 1953. upravnik Ribarske centrale u Apatinu, gde je i penzionisan. Ne vraća se u Beograd, već ostaje na Dunavu, da na njemu provodi svoj zasluženi životni odmor. Radnici su mu od dereglije izvađene iz reke udarničkim radom napravili skromnu kuću na Lavaču.
Junaci Borisavljevićevih pripovedaka su ratnici, seljaci, ribari, koritari, ćumuraši i njihove porodice, skromni mali ljudi koji žive pored velike reke. Njegovo književno delo poznavaoci ocenjuju kao osobeno, a opise prirode kao najlepše stranice srpske književnosti. Za njegovu priču »Zašto li je čovek plakao?« Skender Kulenović je pisao da bi »trebalo da nađe svoje mesto u svakoj antologiji jugoslovenske proze«.
Za požrtvovani rad u privredi i literaturi, Miodrag Borisavljević je kao zaslužni građanin 1969. dobio Oktobarsku nagradu našeg grada, 1972. nagradu Udruženja književnika Srbije za životno delo, a 1976. i uglednu književnu nagradu za književnost za decu »Neven«.
Borisavljević je bio nosilac više ratnih i mirnodopskih odlikovanja.
Umro je u 85. godini 20. avgusta 1978. i sahranjen je u Loznici u porodičnoj grobnici.
Miodrag Borisavljević, skroman i uspravan čovek i svojim ljudskim likom i književnim delom, stoji kao primer za uzor generacijama koje dolaze.
Na 95. godinu od rođenja i 10. godišnjicu smrti, Apatinci se s ponosom sećaju svog sugrađanina Miodraga Mileta Borisavljevića.
Srđan Šerer
IZVOR – Glas komune – broj 656 – strana 5 – 13 avgust 1988 godine
Ovaj članak se nalazi na pod domenu Arhiva novina, dok je osnovni sajt Album za marke.
