IZVOR – Ilustrovana politika – broj 1290 – strana 36 i 37 – 26 jul 1983 godine //
BROD DOŽIVEO INFARKT
ZBOG PREKOMERNE UPOTREBE KAFE
Ako nije potonula zbog kafe, „Dinara“ je trebalo da potone od stida zbog svega što je prethodilo potapanju — kazao je kapetan broda, priznavši da posadi koja jedino misli na šverc nije mesto na ovakvoj lađi.
Apatin, jula
Imao sam čudno predosećanje da će nam se dogoditi neka nesreća.
Tako, posle potapanja lađe, kojom je dvanaest godina komandovao, jadikuje kapetan zapovednik broda tegljača „Dinara“, Tomislav Vlahović. On se, u stvari seća srede, 13. jula kada im je kod Baje u Mađarskoj otkazao desni motor. U jednom trenutku teški tegljač koji je za sobom vukao devet šlepova, naglo se „zakašljao“ i 800 konja u jednom od motora su stala. Mašinci su ustanovili da je u petom cilindru pukao klip i da se do najbližeg brodogradilišta moraju dovući pomoću jednog motora. A najbliže brodogradilište u kojem bi se kvar mogao otkloniti bilo je u Apatinu.
Na jugoslovensko-mađarskoj granici Dunav u našu zemlju ulazi kod Bezdana. Tu se nalazi i ispostava Uprave carina iz Sombora. Carinici obično ovde obave sve formalnosti. Često priređuju posadama brodova iznenađenja, otkrivajući u tajnim skrovištima raznu robu iz SR Nemačke, Austrije i Mađarske. Tako je bilo i tog četvrtka 14. jula. U rutinskom pregledu oštećene „Dinare“ carinici su otkrili u kabinama i još nekim skrovitim mestima 45 kilograma kafe. Brod je zadržan do petka ujutru, kad je nastavio put ka Apatinu. Međutim, carinicima u Bezdanu bilo je sumnjivo ponašanje posade i oni su osetili da je „Dinara“ dobro „nafilovana“ kafom. Zato je diskretno za „Dinarom“ pošao patrolni čamac pogranične stanice milicije u Bezdanu. Pratio je lađu sve do apatinskog brodogradilišta.
Oštećena „Dinara“ pristala je uz dok brodogradilišta „Boris Kidrič“ u petak, 15. jula nešto pre 14 časova. Brod još čestito nije bio ni privezan za obalu, kad je uz njegov bok pristao patrolni čamac na kojem su se nalazili pogranični milicioneri, dvojica carinika iz Apatina, radnici somborskog SUP-a, a pridružila su im se i dvojica radnika brodogradilišta.
— Naši radnici iz Bezdana javili su nam da postoje sumnje da se na „Dinari“ nalaze velike količine skrivene kafe, ali oni nisu bili u stanju, onako s nogu, da detaljno pregledaju brod i da bi trebalo obaviti superreviziju — priča Uroš Cvetićanin, upravnik carinarnice u Somboru. — Znate, tražiti kafu u brodu ili na šlepu, to vam je kao kada tražite iglu u plastu sena. Lađari dobro znaju svaki kutak broda, poznaju njegovu utrobu kao svoj džep i lako im je da sakriju stotine kilograma kafe i druge robe, a da mi prođemo pored tih bunkera i da ne posumnjamo da bi tu nešto moglo da bude. Otuda smo u pomoć pozvali i dvojicu radnika apatinskog brodogradilišta da nam pomognu u otvaranju još nekih delova broda.
Rezultat potrage bio je porazan za zapovednika „Dinare“ Vlahovića: u rezervoarima za ulje i vodu otkrivena su još 192 kilograma kafe. Carinici su sa ne malim plenom napustili „Dinaru“ u petak, 15. jula nekoliko minuta pre 17 časova.
Majstori apatinskog brodogradilišta popravljali su motor i niko nije ništa govorio o kaznama koje su platili neki članovi posade i o zaplenjenoj kafi. Svi su bili obuzeti mišlju kada će opravka biti završena jer je već u ponedeljak, 18. jula, „Dinara“ trebalo da otplovi ka Beču. Na novo putovanje u Austriju i SR Nemačku spremalo se da pođe osamnaest članova posade.
— Ljudi, mi tonemo!
Kroz mrak se prolomio snažan glas sa palube „Dinare“. U tom trenutku, a bilo je to u ponedeljak tačno u jedan čas i pet minuta, na „Dinari“ se nalazilo trinaest članova posade koji zbog sparine nisu još svi bili zaspali.
— Ljudi su bez panike napuštali brod — priča Vlahović. — Nisu stigli da pokupe najneophodnije stvari jer je voda naglo prodirala.
Potonuo je od stida
Lađari su pokušali da na brzinu sajlama zadrže ogromnu lađu da ne ode pod vodu. Uzalud, sajle su popucale kad od šale i „Dinara“ se već u jedan čas i dvadeset minuta našla na dnu dunavskog rukavca gde je bila ukotvljena.
— Ne bi tako bolelo da je brod nastradao u oluji, na nekom sprudu ili u vožnji, ali da iz čista mira ode na dno, u plićaku, u bari tako reći. Ne mogu da se pomirim s tim — govori kapetan Vlahović. — Sreća je u ovoj nesreći što su se ljudi spasli i što sada ne moram da razmišljam da li nekog ima ili ne u utrobi broda.
Sutradan po potapanju „Dinare“ zatekli smo se u Apatinu gde smo u hotelu „Vojvodina“ sreli šestoricu članova posade. Oni su ostali da čekaju ronioce koji će za koji dan početi vađenje „Dinare“. Kapetan zapovednik Tomislav Vlahović, oficir mašinskog odeljenja Tomislav Živković, mornar Boža Milojević, upravnik mašinskog odeljenja Vojin Jovanović, pomoćnici u mašinskom odeljenju Mališa Maksimović i Života Sarić nisu bili raspoloženi za bilo kakav razgovor. Vele, dosta im je razgovora sa istražnim sudijom i radnicima SUP-a koji tragaju za uzrocima ove neobične nesreće na Dunavu. Jer, u analizama našeg rečnog brodarstva nije zabeležen slučaj da brod iz čistog mira i za tako kratko vreme stigne na dno.
Pod kojim je okolnostima potonula ova rečna grdosija znaće se verovatno, već sredinom ove nedelje kada se „Dinara“ vrati na površinu Dunava i kada stručnjaci pregledaju svaki kutak lađe.
— U ovom trenutku niko ne može da iznese prave uzroke — rekla nam je Milica Grbić, istražni sudija Opštinskog suda u Apatinu, kojoj je poverena istraga o ovom udesu. — Znaće se tek kada brod bude izvađen i kada se istraga završi. Pozvali smo veštake da i oni pregledaju brod, pa valja očekivati da ćemo za desetak dana tačno znati kako je došlo do ove zagonetne nesreće.
Međutim, Apatinom kruže priče, a one su — kažu — istinite, jer su to na sav glas pričali članovi posade, da je svemu kriv carinski pregled u petak, kad je otkrivena kafa.
— Bila je teška sparina te noći — ispričao je istražnom sudiji kapetan Vlahović. — Nisam mogao da zaspim i oko ponoći sam izašao iz kabine da se malo prošetam. Tom prilikom nisam primetio ni kapi vode u brodu. Tek što sam zadremao, a probudili su me glasovi mornara koji su digli uzbunu pošto je voda naglo prodirala u utrobu „Dinare“.
Sumnje da su carinici pretražujući brod nešto „zaboravili da zašrafe“ bez ikakve su osnove. To je i laiku jasno jer su oni „Dinaru“ napustili pedeset osam časova pre udesa!
— Kategorički tvrdim da potapanje „Dinare“ ne može da se dovodi u vezu sa našim pregledom broda ni u Bezdanu ni u Apatinu — kaže upravnik somborske carinarnice Uroš Cvetićanin. — Dvojica naših ljudi u prisustvu pograničnih milicionera i radnika somborskog SUP-a, uz pomoć dvojice stručnjaka iz brodogradilišta, detaljno su pregledali brod 15. jula. Nisu ni pipnuli bilo koji šraf na brodu pošto su to radili članovi posade i ona dvojica iz brodogradilišta, pa je svako sumnjičenje da smo mi krivci upućivanje istrage na pogrešnu stranu.
Umesto vode — nafta
Zapovednik broda Vlahović je u jednom trenutku bio iskren: — Ako nije potonula zbog kafe, „Dinara“ je trebalo da potone od stida zbog svega što je tome prethodilo. Ovaj brod zaslužuje čestitu posadu, a mene u JRB nikada niko nije slušao kada sam govorio da ljudima koji misle jedino na šverc iz inostranstva nije mesto na jednoj takvoj lađi.
Vlahović komanduje dunavskim grdosijama dvadeset dve godine, a dvanaest godina je od toga proveo na „Dinari“.
Ponovo se vraćamo u Apatin i u carinskoj ispostavi srećemo Josipa Tunu i Vladu Žakića, carinike koji su pregledali brod i otkrili velike količine kafe.
— Kada smo prispeli na brod, sačekao nas je kapetan Vlahović. Odmah smo sišli u mašinsko odeljenje — priča carinik Tuna. — Znali smo da desni motor nije radio tri dana i zamolili smo mašiniste da nam otvore poklopce rezervoara za hlađenje. Imali smo šta i da vidimo. Rezervoari nisu bili u upotrebi nekoliko dana i to je posadi dobro došlo da tu sakrije stotinak kilograma kafe u najlonskim vrećama. Kada smo pokušali da otvorimo takav isti rezervoar sa leve strane, onaj koji je bio u pogonu, prvo je pokuljala voda, a kada je sva iscurila, pokazalo se da unutri ima nekoliko limenih buradi, dobro osiguranih od prodora vode, a u njima opet — kafa.
— Mislim da smo mi tim pretresom ulovili tek manji deo švercovane robe — dodaje Vlada Žakić. — Iskreno mislim da u brodu ima toliko mesta gde se mogu sakriti velike količine kafe i drugih proizvoda da ni najbudnije oko to ne može otkriti. Pa zar nije bilo mogućnosti da neko u noći između nedelje i ponedeljka pokuša da otvori takav jedan bunker. Ovo ne govorim zvanično, već kao čovek koji razmišlja o eventualnim uzrocima nesreće.
Istina je da je i posle otkrivanja gotovo dvesta kilograma švercovane kafe u apatinskom brodogradilištu radila „pijaca“ na kojoj je posada „Dinare“ prodala, kako se procenjuje, stotinak kilograma kafe po 2.000 dinara kilogram. To je javna tajna u brodogradilištu i nama su se javljali mnogi radnici koji su kupovali kafu od lađara.
Delovi „Dinare“ vire iz Dunavca kraj Apatina. Jedan lepi brod, sagrađen pre dvadeset tri godine, potonuo je, baš kako to njegov kapetan reče — od stida. Za mornare je najveća nesreća kada ostanu bez lađe. Ako im se brodolom dogodi u plićaku, gotovo u bari, onda je to bruka koju ne mogu da podnesu. A upravo to se dogodilo „Dinari“ potonula je u mulj. Ne samo u rečni mulj.
Natpis ispod prve slike: Brod „Dinara“ bio je, kažu, ponos jugoslovenskog rečnog brodarstva
Natpis ispod slika: Tajna je još na dnu. Tek kada se brod izvadi iz mulja Dunavca, znaće se zašto je potonuo. Na slici gore desno: u somborskoj carinarnici nalaze se vreće sa zaplenjenom kafom.
Radivoj Kovačević
IZVOR – Ilustrovana politika – broj 1290 – strana 36 i 37 – 26 jul 1983 godine
Ovaj članak se nalazi na pod domenu Arhiva novina, dok je osnovni sajt Album za marke.
NAPOMENA – članak u “Ilustrovanoj politici” koji sam koristio je veoma oštećen (prosuta kafa po njemu i takav je stajao na tavanu nekoliko decenija), tako da sam ovde prikazao verziju tog članka koju sam sredio na kompjuteru.