IZVOR – Glas komune – broj 674 – strana 6 – 13 maj 1989 godine //
PIŠE: dr. med. Franjo Eman
„ZELENI APATIN” – (treći deo)
A sada reč dve i o parku, koji je još nedavno uzbudio duhove svojim uređenjem i sečom. Ono što danas imamo, običan je »konfekcijski« park. Stručnjaci se nisu prethodno upustili u bit i suštinu tog zasada i time tu »suštinu«, previdevši je, jednostavno žrtvovali.
Gradski park je zasađen 1934. godine, osmišljen, željen i realizovan, kao — Dendrološka bašta — grada, gde je svako trajno drvo i svaki žbun imao emajliranu tablu sa narodnim i latinskim nazivom biljke. Bio je dakle za građane i — škole — i svaki boravak u njemu — čas botanike —. Retko je koje mesto, onda je zavidni izuzetak, imalo u svom centru javnu botaničku baštu!
Kako je svaki park u prvim godinama zbog mladosti sadnice redak i ne posebno estetski izražajan, ubacuju se često za neku godinu privremene sadnice i cveće, koje se kasnije uklanjaju. Došao je međutim rat i za ljude druge brige.
Došla je smena stanovništva, drugi ljudi i ponovo brige. Vreme za park je nastupilo tek posle više od 40 godina. I sada Stručnjak neupućen u prvobitnu koncepciju nameravane dendrološke bašte (umesto da se raspita), istu svodi na »konfekcijski« park. Trebalo je međutim svako pojedinačno drvo ili žbun prvo inventarisati, odrediti mu dendrološku vrednost i po toj odlučivati o seči i pravcu staze. (Napomena: Autostrana Bern—Cirih je izmeštena zbog jednog (1) drveta!). Grupice u park usađenih breza rečito govore da koncept — botaničke odnosno dendrološke bašte — uopšte nije ni uočen. Ako kojim slučajem stručnjak za hortikulturu i projektant parka i ozelenjavanja radi u ustanovi koja proizvodi sadnice, onda on prvobitno svakako pravi — dohodak — za svoju radnu organizaciju a ozelenjava se raspoloživim materijalom svoje ustanove. Onda se dešava, da neki grad ima brojne, doduše veoma lepe ali jeftine breze, a nijednu na primer skupu — crvenolisnu brezu — kojoj bi bilo mesto u jednoj neuočenoj dendrološkoj bašti… pa i našem (sada) parku.
Seča parka prema tome nije bilo otklanjanje — privremenih, preživelih i manje vrednih — sadnica već pre »silovanje« parka u projekat sačinjen na osnovu nekoliko dendroloških valera i međa. Da budem u duhu vremena: da svoja gledišta iznosim rečju, bilo bi — replika! Replicirao bi — Stručnjak, najverovatnije sa svojim modernizmom. I tu bi ga morao razočarati. Naime složio bi se s njim, sva kako uz neke — ograde.
Danas se svuda u svetu, gde postoje uslovi, teži ka VRTNOM GRADU za koji naš Apatin ima idealne uslove u svojim — kilometrima dugim — stručno neozelenjenim sporednim ulicama u kojima se u svakoj ispred kuće širi slobodni pojas za — prave — travnjake i razigrane parkovske egzote, koji bi dendrološkim vrednostima kompenzirali nešto skromniju perifernu arhitekturu. I bez pogovora bi prihvatio koncepciju na primer Čelareva, izrađenu od Topolarskog instituta u Novom Sadu kao model za vojvođanska naselja, mada i tu uz neke »kulturološke opaske«:
Ako se u arhitekturi Glavne ulice Apatina odražava karakter grada a on se održava, onda ozelenjavanje TE ulice treba da prati duh i način vremena zajedničkog nastojanja s obzirom da su stilska, psihološka, istorijska i estetska — celina, sa oreolom: »Noli me tangere!« (ne diraj me!) tj. takvom me održavaj! To je trebalo da važi i za park.
IZVOR – Glas komune – broj 674 – strana 6 – 13 maj 1989 godine
Ovaj članak se nalazi na pod domenu Arhiva novina, dok je osnovni sajt Album za marke.
