IZVOR – Glas komune – broj 675 – strana 7 – 27 maj 1989 godine //
PIŠE: DR MED. FRANJO EMAN
„ZELENI APATIN” (četvrti deo)
STATUS PRAESENS ili STANJE SADAŠNJE (1946 — 1989) III faza: Sticanjem istorijskih okolnosti, novonaseljenom stanovništvu Apatina, budući da je ona tzv. II faza ostala nedovršena, pada u amanet da osmisli, želi i realizuje pretvaranje Apatina u VRTNI GRAD.
Prvih godina kolonizacije, opterećeni egzistencijalnim brigama, razumljivo je da su razmišljanja oko jednog vrtnog grada bila potisnuta ali činjenica da Apatin gotovo pola veka posle rata — nema — plan ozelenjavanja, rečito govori, da ta potreba, pa ni kod tih, za to pozvanih, nije prodrla u svest kao bitan imperativ u brizi za zdravom i estetski oformljenom sredinom. Nije time rečeno da — ništa — nije urađeno, ali sve do sada vršene akcije ozelenjavanja su parcijalne i proizvoljne, dakle improvizacije i moraće se, činjenicom postojanja — uklopiti — u budući plan Vrtnog grada a »sadnja drveća u redove« ne poklapa se baš mnogo sa modernim ozelenjavanjem!
Znao je šta hoće tvorac aleja breza u ulici Boris Kidrič, ali bi za lipe u ul. Miće Radakovića već imao potpitanje: Da li su uzeti prilikom ozelenjavanja ulice lipom sve tri vrste u obzir (visokolisna, malolisna i srebrna na pr.) da bi se, s obzirom da ne cvetaju istodobno, produžilo to opojno dejstvo na što duži rok. (To su nežne — finese — što stručnjak treba da ih pruža). I pored tih lepih ulica je parkovski — nedovršena!
Ulicu Vlade Ćetkovića su opet brezom zasađivala — deca pod rukovodstvom nastavnika matematike, kako čujem: »Akcija, uspela, rezultat pogledajte a ko brine o parama!« itd, itd.
Asfaltiranjem ulica i kopanjem kanalizacije mnoga su stara stabla morala biti uklonjena i periferija dendološki gotovo opustela, za mnogo ranije, ali već posle rata posađene javore se uvidelo da su na neodgovarajuća mesta stavljeni te se sada kao već odrasla stabla — uklanjaju.
Budući bez plana i boraveći u jednom »dendrološkom interregnumu« stanovništvo je, kao u svim »međuvlašćima« reagovalo »na svoj način« prema svom kulturnom, obrazovnom nivou i profesionalnoj naklonosti i to uglavnom — sitnosopstvenički.
U 1988. godini sam u GRADU Apatinu uspeo da zabeležim po ulicama sledeće sadnice: krompir, kupus, grašak, paradajz, luk, ren, mak, kukuruz, suncokret, repu, toplambur, detelinu a od drveća: šljive, trešnje, višnje, kajsije, jabuke, orahe.
Ako treba nekom i »prelaznu zastavicu« uručiti onda je ul. Ognjena Price imala najlepše krompirište (200 m od centra) a ulica Dimitrije Tucovića najlepše — kupusište (100 m od centra). A kako domaćini prskaju otrovima te svoje šljive i ostalo, nikog nije briga što — deca kao deca — to voće na ulici i jedu, što su travnjaci gde se igraju zatrovani, što namernik mora da prođe kroz maglu otrova kad »On« na uzurpiranoj javnoj saobraćajnici prska — svoje — i što u krajnjem, tolerancijom tih šljivika u suštini javno i legalno podržavamo jedan porok, budući da kao nižerazredno ulično voće isključivo ide u rakiju. A te »rakidžije« su u Apatinu već pozamašna »alternativna grupa«.
Muči me jedna istinita priča iz prošlosti Apatina pa me tera da je ispričam: Pred kraj prošlog veka, na demokratski način, izabrana je tadašnja skupština opštine, zvana Reprezentanca, i voljom naroda su većinu sačinjavali — zemljoradnici. I desilo se da je pred Reprezentancu došlo pitanje odobrenja izgradnje željeznice u Apatin je trebao da dobije glavnu prugu (umesto Prigrevice)… a što ja to pričam kad to — nema veze — sa našom temom? I baš briga tu tadašnju paorsku većinu u Reprezentanci što — posledice — i danas, posle 100 godina traju… ko zna do kada! Ukratko, pitanje ozelenjavanja našeg grada je aktuelno pitanje i odgovornost svih pred sopstvenom budućnošću.
IZVOR – Glas komune – broj 675 – strana 7 – 27 maj 1989 godine
Ovaj članak se nalazi na pod domenu Arhiva novina, dok je osnovni sajt Album za marke.
